Kada imate dete, vrlo brzo shvatite da ono zapravo nikada nije mirno. Čim prohoda, kreće istraživanje svega oko sebe. Prvo nekoliko koraka po kući, pa trčanje iz jedne sobe u drugu, penjanje na svaki mogući stepenik, park, igralište, vrtić… I nekako odjednom shvatite da su ta mala stopala svakog dana u pokretu mnogo više nego što ste mogli da zamislite. Pre nego što sam postala mama, priznajem da nisam previše razmišljala o dečjoj obući. Cipelice su mi bile ili lepe ili nisu, gledala sam da deluju udobno i da detetu odgovaraju po veličini i to je uglavnom bilo to. Tek kada imate dete koje počne da hoda, pa još malo poraste i krene da trči na sve strane, počnete da obraćate pažnju na neke potpuno druge stvari. Da li ima dovoljno prostora za prstiće? Da li je đon tvrd ili može normalno da se savija? Da li je obuća teška? Da li dete može lako samo da je obuje? I ono možda najvažnije, da li mu je u njoj zaista udobno?
Meni je posebno zanimljivo to što se potrebe deteta menjaju kako ono raste. Nije isto kada dete tek pravi prve nesigurne korake po kući i kada već samostalno trči, skače i penje se. U jednom trenutku više ni ne razmišljate o tome da li će pasti dok hoda. Razmišljate kako da ga stignete. Upravo tada sam počela više da istražujem barefoot obuću. Ranije sam taj izraz čula, ali nisam zapravo znala šta znači. Barefoot, odnosno „bos“, zasniva se na ideji da obuća treba da omogući stopalu što prirodnije kretanje, bez nepotrebnog ograničavanja. I kada malo bolje razmisliš, to zapravo ima smisla. Kada smo bosi, stopalo ima slobodu da se pomera, prsti nisu stisnuti, a đon nije tvrd i debeo. Naravno, deca ne mogu baš uvek da budu bosa. Napolju moraju da imaju zaštitu, u vrtiću je obuća obavezna, a tu su i hladni podovi, kamenčići, pesak, mokre i klizave površine. Zato mi je zanimljivo pronaći obuću koja pruža zaštitu, ali ne pokušava da „ukroti“ svaki pokret stopala. I zapravo, tu sam se ponovo susrela sa Attipasom, ovoga puta kroz njihov Skin model.
Na prvi pogled, Attipas Skin izgleda kao jednostavna dečja parofna. Nema tu nekih nepotrebnih detalja i meni se baš to dopada. Ali kada je pogledaš malo pažljivije, vidiš da je napravljena sa idejom da dete može nesmetano da se kreće. Ima tanak, ravan i fleksibilan đon, bez povišene pete, a prednji deo je dovoljno širok da prsti imaju prostora. To su možda stvari koje mi ranije ne bi bile ni na listi prioriteta kada kupujem obuću, ali danas ih mnogo više primećujem. Posebno zato što dete koje već samostalno hoda više ne koristi obuću samo za nekoliko koraka. Ono u toj obući trči po vrtiću, skače, penje se na igralištu, sedi na podu, ustaje, ponovo trči. Kod nas je to bukvalno jedna velika smena aktivnosti od jutra do večeri.
Zato mi je kod Attipas Skin modela zanimljivo i to što je veoma lagan. Gornji deo je od prozračnog tekstila, a đon je fleksibilan i ima protivkliznu površinu. Kada dete toliko vremena provodi u pokretu, meni je važno da obuća ne bude nepotrebno teška i glomazna. A onda dolazimo do onih praktičnih stvari koje možda nisu toliko zanimljive kada čitate opis proizvoda, ali ih roditelj veoma brzo počne ceniti. Na primer, čičak traka. Možda zvuči potpuno nebitno, ali kada imate dete koje svaki put kada mu kažete „obuj cipele“ odluči da baš tada mora nešto da istraži, znači mnogo kada se obuća brzo obuje i skine. A kako dete raste, može postepeno i samo da nauči da je obuje.
Tu je i mogućnost pranja u veš mašini na 30 stepeni. I mislim da svako ko ima malo dete razume zašto mi je ovo važno. Dečja obuća jednostavno ne ostaje dugo čista. Jedan park, malo peska, trava, lokvica koja se slučajno pronađe i eto razloga za pranje. Attipas Skin model ima i izmenjivi uložak, a model je dostupan u veličinama od 23/24 do 32/33, što ga čini namenjenim mališanima koji su već sigurni u hodu i mnogo aktivniji. I dopada mi se što ne izgleda kao obuća koju dete mora da nosi samo u nekoj posebnoj prilici. Lako mogu da je zamislim uz svakodnevnu odeću za vrtić, šetnju, odlazak u park ili neku celodnevnu avanturu sa decom.
Što više razmišljam o dečjoj obući, sve mi je jasnije koliko zapravo sitnica treba uzeti u obzir. Nekada sam gledala samo da cipelice budu lepe i da dete može normalno da hoda u njima. Danas gledam i oblik đona, prostor za prste, težinu, fleksibilnost, materijal, način obuvanja. Verovatno je to jedna od onih stvari koje dođu sa roditeljstvom, počneš da primećuješ detalje o kojima ranije nisi imao pojma. Naravno, ne mislim da postoji jedan model koji je savršen za svako dete. Svako dete je drugačije, kao i njegovo stopalo, navike i potrebe. Ali mislim da vredi znati šta da gledamo kada biramo obuću, umesto da se vodimo samo time kako nam cipelice izgledaju na polici.
Meni je Attipas Skin upravo zbog toga privukao pažnju. Ne samo zato što izgleda lepo, već zato što je napravljen tako da prati dete koje je već samostalno i stalno u pokretu, a to je, realno, faza koja kod većine dece znači da roditelj konačno može da zaboravi na mirnu šetnju. Jer kada mališan jednom shvati da može da trči, skače i penje se, teško da će se više zadovoljiti običnim hodanjem. A mi možemo samo da pokušamo da ih stignemo.
Нема коментара:
Постави коментар