Kod mene vrlo često postoji ona vrsta dana kada se ne desi ništa konkretno, a opet sam na kraju potpuno iscrpljen. Nema velikog razloga, nema dramatičnih situacija, ali stalno sam u pokretu, stalno još samo ovo, još samo to i tako u krug. I tek u nekom trenutku, obično kada je već kasno da se bilo šta menja, shvatim da sam jela usput, da nisam ni primetila obrok i da sam ceo dan nekako preživela na brzini, a ne na pravoj energiji. To se najčešće dešava onim danima kada imam osećaj da sve stižem, a zapravo ništa ne stignem kako treba. Ujutru krene brzo, pa se nastavi još brže i između toga ubacim nešto usput, bez pauze, bez sedenja, bez onog osećaja da sam stvarno stala. I dugo sam to prihvatala kao normalno, jer “takav je tempo života”.
Ali vremenom sam počela da primećujem jednu sitnicu koja se stalno ponavljala, nije problem bio samo u tome što jedem brzo, nego u tome što me ta hrana ne drži. Kao da telo kratko kaže ok i onda vrlo brzo opet traži nešto ili jednostavno padne. Ne glad u klasičnom smislu, nego ona neka praznina u energiji koju ne možeš da ignorišeš. I tu sam prvi put stvarno počela da razmišljam o tome da mi ne treba ništa komplikovano, nego nešto što može da postoji u mom realnom danu. Ne idealnom, ne planiranom, nego ovom koji imam. Onom u kome nekad ne stignem ni da sednem, ali ipak želim da pojedem nešto što ima smisla.
Tako sam i došla do Fiberne i njihovih biljnih šejkova i supa.Prva stvar koju sam primetila jeste koliko mi znači ta jednostavnost. Nema kuvanja, nema pripreme, nema razmišljanja šta ide uz šta. U trenucima kada sam već mentalno preopterećena, ta vrsta lakoće postane važnija nego što zvuči na papiru. Nekad bukvalno pravim šejk dok radim ili dok proveravam telefon poslednji put pre izlaska. I to je to,obrok postoji, bez ceremonije. Ali ono što je zanimljivo jeste da se iza te jednostavnosti zapravo krije osećaj stabilnosti koji nisam očekivala. Ne onaj težak osećaj sitosti, nego nešto mirnije. Kao da ne moraš da razmišljaš o hrani narednih par sati. Nema onog poznatog šta bih sad pojela već posle kratkog vremena.
Biljni proteinski šejkovi su mi se najbrže uklopili u jutra koja su uvek u trci. Dugo drže sitim i sjajni su baš za realne situacije kada doručak ne bi ni postojao da njih nema. Chocobean mi je onaj trenutak kada mi treba nešto poznato, skoro kao mala nagrada, ali bez posledica kasnije. Salted Caramel mi je nekako sredina dana ukus, a Hazelnut mi je najkonkretniji, onaj koji stvarno osetim da traje duže.
Kasnije sam, tek iz radoznalosti, počela da gledam šta zapravo stoji iza toga. I tu mi se slika dodatno složila. Biljni proteini iz graška, fava pasulja i konoplje, uz vlakna iz biljnih izvora i psilijum. Definitivno, ne moram da budem neko ko analizira ishranu svakog dana da bih primetila da mi telo reaguje mirnije. Manje naglih padova, manje onog osećaja da sam opet gladna niotkuda.
Supe su mi postale omiljene uveče. To su oni trenuci kada više ne želim ništa komplikovano, ali mi i dalje treba nešto što nije preskočila sam večeru pa sam pojela bilo šta. Toplo, bogat prirodan ukus, jednostavno, gotovo za par minuta i dovoljno da se dan zatvori bez težine, a da kasnije ne tražim još nešto dodatno. Veggie Fusion, Oriental Spicy i Creamy Mushroom su svaka za sebe različite, ali zajedničko im je to da ne traže pažnju. Ne opterećuju, ne ostavljaju osećaj težine, samo nekako legnu u taj večernji ritam bez osećaja težine u stomaku, već samo sitost koja nam uveče treba. Ne teška, već ona prava, umerena i lagana.
Zaista, ne bih ovo nazvala promenom ishrane, niti nekom velikom odlukom. Više kao niz sitnih prilagođavanja koja su se sama od sebe desila. Kada izbaciš stres oko toga šta ću jesti i daj bilo šta, ostane više prostora za to kako se osećaš posle. I možda je to i najtačniji opis cele priče, nije stvar u tome da sve bude savršeno, nego da dan prestane da te iscrpljuje kroz male stvari. A hrana, koliko god zvučalo jednostavno, često bude baš jedna od njih.
Нема коментара:
Постави коментар